KAKO PREVAZILAZIM IZDAJU BLISKE OSOBE!

Gledajući na život i na sopstveno posmatranje istog, mogu skromno da kažem, da verujem da ljudi ulaze u naše živote kako bi nas nečemu naučili. Oni uvek dođu u pravo vreme i na pravi način kada nam je takva lekcija potrebna i važna. Svi mi prolazimo kroz razne faze u životu, pa isto tako i licno “JA”, živa osoba. Za mene je “poverenje” predstavljalo nešto veliko, nevino, iskreno, doslovno rečeno “beskrajno”, u različitoj literaturi sam pročitala da se ono može definisati kao volja osobe da prikaže, otvori svoju ranjivost drugoj osobi. 

Prolazeći kroz lični, porodični brodolom, shvatila sam da se takav stav bazira na uverenju da će druga osoba odgovoriti dobronamerno, brižno, podržavajuće... I sama sam bila bazirana na takvom stavu i shvatia sam da su u suštini poverenje i izdaja jako povezani i da se baš nalaze u korelaciji, kako je izdaja zapravo povreda poverenja kroz osobu koja je poverenje ukazala. 

Mogu da vam kažem, da sam kroz život uglavnom išla srcem, a ne glavom ali da su mi obraz i čast bile svetinja i nešto što nikome nisam dozvolila da mi oduzme. Zbog tog stava sam “ginula”, ali sam se i rađala čista - iznova i iznova. Izdaja je jedna od najtežih stvari koju čovek može da doživi, a izdaja brata je posebno bolna. Brat je neko s kim delimo sve radosti i tuge, i očekivamo da ćemo uvek biti tu jedno za drugo. Kada vas brat izda, to može da vas slomi i da napravi veliku rupu u vašem srcu, što sam lično i doživela!

Danas, u trenutku nastajanja ovog teksta, sa jako malom vremenskom distancom, mogu samo da vam napišem da sam ovog puta preživela izdaju brata. Preživela jesam, ali sam ostala povređena u smislu “rana” na srcu i duši koje verovatno nikada neće moći da se zaleče do kraja. Samo sam shvatila DA MORAM i to samo zbog SEBE da naučim da živim sa tim bolom i tom traumom.

Brat i ja smo uvek bili veoma bliski, ali se to promenilo kada je počeo da se druži sa lošim društvom. Nešto se kod njega dogodilo pre možda godinu dana, kada sam prvi put primetila promenu u njegovom ponašanju. Saznala sam da je počeo je da se drogira i da se kocka. Jednog dana, brat je opljačkao lično mene. Opljačkao i nestao, iznenada, niodkuda i sasvim svesno. Bila sam u prvi mah šokirana, nisam mogla da verujem da je on mogao da uradi nešto tako strašno i to meni, njegovoj starijoj sestri koja sam mu uvek davala ruku spasa za sve njegove nedomice, koja sam mu bila vetar u leđa za njegove željice. Užasno sam imala potrebu da mu pomognem da pronađe sebe, da mu stavim doznanja da nije sam, i da ćemo svi zajedno doći do tih velikih ciljeva i snova ka kojima je težio... Ali ... BUM - moje želje za zajedništvom nisu očigledno bile njegove želje i potrebe.

Prvo vreme bilo je veoma teško. Osećala sam se izdano, ljuto i zbunjeno. Nisam mogla da razumem zašto je on to uradio. Kroz razgovor sa prijateljima i psihologom, počela sam da razumem da izdaja brata nije moja krivica. Brat je onaj koji je napravio grešku, a ja sam samo žrtva. Kada sam počela da prihvatam tu situaciju, počela sam da se oporavljam. Efekti kroz koje sam prolazila uključivali su šok, gubitak i žalovanje, patološku preokupiranost određenim temama ili nepoverenjem, sumnje u sebe, sliku o sebi, gubitak samopouzdanja, ljutnju. Sve te faze su uzrokovale značajne promene u mom životu. 

Iskreno rečeno, zatvorila sam se, počela sam da izbegavam sve ljude koji su mi nesebično davali podršku, upala sam u kritičnu zonu i predala se riziku da se moja anksioznost razvija, prošla sam i kroz opsesivno-kompulsivni poremećaj i postraumatsko stresni poremećaj. Javila mi se takozvana mentalna kontaminacija sadržajima koji su vezani za izdaju, a brat koji je počinio izdaju postao je izvor ove kontaminacije. Razočaranje, uznemirenost, zatim je nastupila ljutnja zbog nefer okolnosti. Nakon toga se javio i stid zbog ukazanog poverenja koje je zloupotrebljeno.

Nakon svih tih faza, uspela sam jedva da se nateram da krenem kod psihologa. Počela sam da se bavim stvarima koje volim, da provodim vreme sa ljudima koji su mi dragi, izašla sam iz mraka u koji sam se uvukla i počela sam ponovo da radim na sebi. Krenula sam kod psihologa, vratila sam se poslu i treningu, počela sam zdravorazumski da sagledavam situaciju. Netflixove epizode u glavi počele su iz dana u dan da me napuštaju. Iz nedelje u nedelju, osećanje koje mi je ta izdaja izazivala počela je da bledi.

Svako od vas ko je prošao kroz ovakav vid traume, treba samo da zna da niste sami. Mnogi ljudi su prošli kroz isto iskustvo, i postoje ljudi koji vam mogu pomoći. Ni sama nisam verovala u to, dok se nisam osvrnula oko sebe i počela da iznosim svoju bol. Izdaja brata je težak udarac, ali je moguće da se oporavite od njega. Uz pomoć i podršku, možete da prevaziđete ovu teškoću i da nastavite sa svojim životom. Rane koje ovakvo iskustvo nanosi mogu biti bolne i aktivirati se i u odnosima sa drugim ljudima. Što se, iskreno i meni dogodilo, jer sam bila povređena namernim postupcima osobe od poverenja. Bila sam na neki način primorana da nastavi uprkos izdaji, bez mogućnosti da adekvatno procesuiram traumatsko iskustvo. Potiskivanje ovih osećanja mi nisu pomogla, naprotiv, samo komplikuje bol, odnos ka sebi i poverenje u život.

Evo nekoliko ličnih saveta koji su mi pomogli da preživim ovu traumu: 

• Dozvolite sebi da osetite bol. Izdaja je ozbiljan događaj, i važno je da dozvolite sebi da osetite bol koju ona izaziva. Nemojte pokušavati da potisnete svoje emocije, jer će to samo dovesti do toga da se osećate još gore.
• Obratite se nekome za pomoć. Razgovor sa prijateljem, članom porodice ili terapeutom vam može pomoći da obradite svoje emocije i da se oporavite od izdaje.
• Ne krivite sebe. Izdaja nije vaša krivica. On je onaj koji je napravio grešku, a vi ste samo žrtva.
• Radite na sebi. Bacite se na stvari koje volite, provodite vreme sa ljudima koje volite, i ulažite u sebe. To će vam pomoći da se osećate bolje i da se oporavite od izdaje.