ONA - MOJA

Nemo sam posmatrala nevreme, kako toplog majskog dana, divlja u jutarnjim satima. Pomislih… Bože, ovo je kao neko zatišje pred buru. Jak vetar je mazio prozore moje kuće, gledajući napolje, posmatrala sam nemilosrdne kapljice kiše kako se slivaju i čiste ovaj moj Beograd. Kiša je padala - čistila je prošlost, sadašnjost i najavljivala budućnost. Osećala sam da se nešto neočekivano sprema. No, kao i uvek, te sekunde svoj bitisanja nisam shvatala i šta to.

Oh, kakvo čudno vreme, pomislih. Spopale su me čudne misli o njegovom prolasku. Ubeđena da je vreme ubrzano, izašla sam sa svojim kerićem da nastavim tok tog bitisanja. Dok sam setala po dobro poznatim uličicama, činilo mi se da me ovo loše vreme prprema za neke događaje na ličnom, emotivnom nivou ( čudno osećanje ). Pomislih, da su vremena postala toliko psihički teška da počinjem i sama da se pitam, kako ću uopšte izneti sve nove izazove koje mi ovaj život priprema.

U ranim jutarnjim satima, dok su i petlovi spavali, ali ne i moj pas, otključala sam vrata svoga stana, i ugleda propušten poziv na mom mobilnom telefonu. Čudno, nešto sam nostalgično posmatrala to nevreme pred sobom. Bila sam tako izgubljena - stajala sam tako zamišljeno na prozoru i nedokučivim pogledom osmatrala sve oko sebe. Osećala sam da nešto dolazi, ali nisam umela i to osećanje da izrazim. Svesna svoje čudne aure, koja se oblikovala godinam i tih emocija koje su satkane od gomile životnih situacija, razmisljajući o svim tim teškim tema rukama sam obgrlila šolju vrele jutarnje kafe, i nastavila sa rutinom koju je remetilo šibanje neočekivanih misli koje su se i dalje nizale i smenjivale. Kiša je padala kao da nikad neće prestati. Izem ti ovo vreme, pomislih.

Hm. Šta li je ovo? Uzela sam mobilni u ruke i čula tu neočekivano, strasnu, neprihvatljivu vest. Dakle, nije bila greška. Niko u tom deliću sekunde nije mogao da zaustavi tu bol koju sam osetila. Bila je nezaustavljiva. Kao i sam život. Tog čudnog jutra, otišla je “ONA”. Ona koja je bila moja jedina surovo iskrena podrška, ONA koja mi je uvek davala vetar u leđa i za gluposti koje su bile u granicama normale, ONA koja je bila prisutna u svim mojim teškim životnim lomovima. ONA toliko prisisutna, ONA po kojoj s ponosom nosim ime. ONA koja je tako neprimetno a tako postojano bitisala u mom životu. ONA … uz koju sam rasla, sa kojom sam živela, koja je menjala moj tok karaktera. ONA koja je u mojim očima bila oličenje stabilnosti i sigurnosti. ONA… jedna jedina u koju sam verovala i kojoj sam verovala. ONA jedina koja je znala i moje najmanje misli koje su se vrzmale po mojoj blesavoj glavi. ONA… Uh, njen odlazak tako boli. Nisam bila svesna da će otići, nisam verovala.

ONA je bila toliko jaka, nisam očekivala, nisam na takvu mogućnost ni pomislila. Bila je tako nedodirljiva. Tako ekscentrična. Tako pametna. Takvoj ženi se običan čovek samo divi, divila sam se i ja. Svojim pogledom uživo bi ubila. Svojom emocijom je dodirivala duševno. Običan, za nju, neprimetan i nebitan svet bi sagoreo u njenom prisustvu. Nisu se usuđivali. Nisu mogli. Ljudi su se plašili takvih žena. Drugi su pak jurili da ih ukrote ili pak zarone u dubine njihovih duša dok i sami ne izgore u istim. Takve žene su nedodriljive za sve oko sebe, ali ne i za mene. Bila sam njena. Moje postojanje je čudno.

Ranije sam smatrala da sam neka osoba koja hoda na dve noge bez trunke emocija, da su me sve životne situacije toliko ogolile da u meni nije ostalo apsolutno ništa. Uplašila sam se, postala sam robot koji ne ume da iskaže to divno osećanje - ne ume da kaže i zagrli, pomazi, poljubi… smatrala sam da moja dela i gestovi više govore kolika je ta moja ljubav velika… ONA je to znala, ONA je umela da iz mene isčupa svu tu nežnost koju sam iz sopstvenih strahova zakopala.

ONA je bila moja sigurnost, moje sve najmilije i najvoljenije. Znala je to, ali joj to nikada nisam tako precizno rekla. Osećam da je i dalje tu - okreće mi očima na svaku moju suzu koju za njom danima puštam, jako je nerviram što svako jutro ustajem sa tupim bolom u grudima… nerviramo je svi - svi njeni najvoljeniji… otisla je mlada, zgodna i lepa kako je govorila. Nedavno mi je rekla “jako sam ponosna na tebe u šta si izrasla i šta si sve dostigla”.

Na oko njanjava, u duši osetljiva a u biti zajebana - prava gospođa iz kruga dvojke sa vekovima nasleđenim beogradskim bitisanjem. Doktor nauka, spretno ponosna na dobro postavljen način svog života… svaka greška je bila ledenim pogledom ispraćena ( da se čovek najezi ), svaki uspeh - milim zagrljajem i toplim rečima obasipan- ONA.

Bila je DAMA - dama u svakom smislu te reči. Prava ona DAMA koja je svoje korene ponosno vukla na asfaltu Beograda. Dovoljno nežna, dovoljno bezobrazna, dovoljno mudra, dovoljno ljuta - odmerena, gospođetina kakvoj svaka osoba teži da postane s godinama. Ona je takva rođena. Bila je sve to, a i ostala … znam da me posmatra, da je ljuta što nas sve emocije savladavaju, ali isto tako znam da nas čuva od svih loših ovozemljskih čuda … da je postala moja zvezda vodilja koja će nastaviti da me usmerava s nekog drugog lepšeg mesta.

Hvala ti za svaki sekund podrške koji si mi pružila, hvala ti što si mi dozvolila da rastem uz veličinu tvog postojanja, hvala ti što si me toliko volela!!!

04.05.2023. 🕊️