NHEDONIJA - SRŽ DEPRESIJE… I PUT KA IZLEČENJU! 

Svi mi vrlo dobro znamo šta je depresija. Ako nismo sami imali iskustvo sa njom, onda sigurno znamo nekog ko jeste (ređe ili češće, manje ili više) depresivan. Depresija se smatra jednim od najvećih psihičkih problema dvadeset i prvog veka. Njena srž je: anhedonija.

ANHEDONIJA je nemogućnost uživanja u životu. Bilo da je reč o jelu, druženju, putovanju, seksu, plesu, radu ili igri sa decom – osoba koja pati od anhedonije jednostavno ne doživljava. To je stanje osećajne i emocionalne povučenosti. Čovek gleda, ali ne vidi, sluša, ali ne čuje. Dodiri i mirisi ostaju na površini, ukus je stalno isti. Takvo pasivno primanje stimulusa, bez uronjenosti u život, ostavlja čoveka praznim i beživotnim.

Osećaj se opisuje metaforom da kao da ste u plastičnoj kesi ili pod vodom. Sve do vas stiže za nijansu utišano, slabije i kroz neku suštinski neprobojnu barijeru. I sve to što do vas stiže, vi u suštini niste u stanju da iskusite i doživite, ili bar ne iskreno i zaista. Jer uvek postoji nešto između vas i tog nečega što vam dolazi u susret. 

S vremenom, takovo osećanje jača i lagano dovodi do toga da gubite interesovanje i volju za bilo čim.

Dok vlada anhedonija, ništa nema smisla. Drugi ljudi nas ne zanimaju, a ne zanimamo ni sami sebe. Rado bismo nekako izbegli svet, ali on je ipak svakog jutra tu, sa svim svojim prohtevima i očekivanjima. Na vidiku nema ničeg vrednog ka čemu bi se isplatilo krenuti, a sve ono što nas je nekada radovalo, nekim nama nerazumljivim procesima je izgubilo svoj sjaj. 

Naravno, ovi procesi mogu biti nerazumljivi nama, ali to ne znači da su nerazumljivi svima. Problem je samo u tome što, kada do te faze dođete, nećete se ni obratiti ljudima za pomoć, nećete ih ni pitati da li oni vide nešto što vi ne vidite, samo ćete nezainteresovano zatvoriti vrata, svoje kuće, svojih emocija, razgovora…

To stanje utiče i na pamćenje. Kako bi besciljnost i besperspektivnost potkrepio valjanim dokazima, um izvlači na površinu samo ona najgora sećanja – sećanja na povrede, razočaranja i neuspehe. 

U takvom stanju, neki posežu za antidepresivima, alkoholom ili opojnim drogama, neki se povlače u osamu, a neki se bacaju u očajničku potragu za užitkom kroz kratkotrajne ljubavne afere. Ako za trenutak zanemarimo antidepresive, sva ostala nabrojana ponašanja su izrazito autodestruktivna, a veoma često i jako opasna. Pa ipak, veliki broj ljudi im pribegava bez razmišljanja. 

Simuliranje uživanja nije isto što i uživanje samo, a zavravanje sebe ima rok trajanja i jako je kratak. Najčešće samo dok uticaj alkohola i opojnih sredstava traje, ili dok je ta kratka ljubavna afera u toku. A šta posle?

KAKO NESTAJE UŽIVANJE?

Puteva koji vode u anhedoniju ima puno. Neki od njih su:

– davanje sebe pogrešnim ljudima

– dugotrajno zanemarivanje svojih potreba i želja

– pad životnih vrednosti i ideala

– zabrana na užitak, spontanost ili zabavu

Čovek uglavnom uživa u davanju i u prepuštanju. Međutim, tokom svog emocionalnog sazrevanja mnogi od nas se daju pogrešnim ljudima, odnosno ljudima koji ne uzvraćaju dovoljno. Bilo da je reč o partneru, prijateljici ili o članu porodice, kada dajemo svoja osećanja nekome ko nam ne uzvraća, to je kao da se dajemo u ništa. Nakon nekog vremena naš kapacitet za davanje se potroši, dolazi do generalnog gubitka poverenja u ljude, pa nismo u stanju da damo ni onima koji iskreno žele da nam uzvrate.

To često ide paralelno sa zanemarivanjem svojih sopstvenih želja i potreba. Ako su nam uvek na prvom mestu drugi, ako stalno želimo da udovoljavamo, pomažemo, savetujemo ili budemo na raspolaganju drugima, a da se ne zapitamo “šta ja to želim?” i “kako se ja osećam?”, isto tako ćemo se potrošiti. Ne zato što u svakom od nas postoji ograničena količina energije, entuzijazma i emocija, već zato što sami sebi šaljemo poruku da su drugi ljudi uvek bitniji od nas samih. Takvim “dobrim”, samarićanskim, požrtvovanim ponašanjem sebi zapravo šaljemo poruku da smo nebitni.

Anhedonija, u svojoj suštini, jeste ne-bitnost, odsustvo biti. Spoljašnji svet je tu, ali ne dopire do nas. Unutrašnji svet je tu, ali ne dopiremo do samih sebe. Povučeni, udaljeni od svega, prividno na sigurnom, prestajemo živeti i počinjemo preživljavati. Kada nam je sve (uključujući i same sebe) nebitno, život postaje prazna kolotečina bez sadržaja, bez uživanja. 

Do generalnog osećaja nebitnosti može doći i zbog razočaranja u životne ideale. Bilo da je u pitanju ideal partnerske ljubavi, ideal porodice, ideal pravednog sveta (ili pak nešto četvrto), kada ne uspevamo da ga ostvarimo (a ideali su uvek neostvarivi, zato se i zovu “ideali”, a ne “reali”), to nas ostavlja razočaranima i dezorijentisanima, jer više nema ničeg vrednog ka čemu bismo želeli da idemo. Jedino što nam tada preostaje je da skupimo snagu za izgradnju novog, sopstvenog sistema vrednosti koji funkcioniše u realnosti.

DOZVOLA ZA UŽIVANJE

Živimo u vremenu koje slavi uživanje. New Age, religija dvadeset i prvog veka, uzdiže uživanje do božanskih razmera. To ima svoju pozitivnu i svoju negativnu stranu. Pozitivno je to što duhovnost može neutralizovrati zabrane na spontanost, zabavu ili uživanje koje neki ljudi usvoje tokom odrastanja. Stvar je u tome da mi ljudi, iako smo odrasli, često i dalje tražimo dozvole od autoriteta. Tačnije, tragamo za novim, boljim pravilima koja bi poništila ona stara. Duhovni autoritet, pošto se poistovećuje s izvornom čežnjom duše ili božanskim zakonom, tu nadjačava roditeljske zabrane.

Uzmimo za primer Gorana. Goran ima 38 godina. Venčao se sa 23, godinu dana kasnije mu se rodilo prvo dete, a nedugo zatim i drugo. Obavljao je menadžerski posao u banci i vodio računa o svojoj porodici. Od oca je naučio da je život težak, da “biti ispravan” znači stalno raditi, kao i to da su uživanje, spontanost i zabava znak lenjosti i nezrelosti. Posle godinu dana depresije, počeo je da se zanima za duhovnost za koju kaže da ga je pročistila i oslobodila, jer mu je dala dozvolu za uživanje, spontanost i zabavu. Duhovni autoritet je bio veći od autoriteta njegovog oca.

To je pozitivna strana duhovnog veličanja uživanja. Negativna strana je to što su životna sreća i uživanje postali ono što “morate imati” (odnosno “must have”). Rado ćemo pokazati da smo srećni i da uživamo u životu, jer se to, između ostalog, smatra znakom ličnog napretka i produhovljenosti. Međutim, ako smo nesrećni ili nismo u stanju da uživamo u životu, povući ćemo se, kao puž, u kuću. Iz duhovne perspektive, anhedonija nije običan ljudski problem, već bolesna praznina duše, što izaziva dodatan stid zbog svog stanja, osećaj manje vrednosti i potrebu za sakrivanjem.

SMISAO – KLJUČ SREĆE I UŽIVANJA

Smisao nije samo duhovna, već i biološka potreba. Dok nešto smisleno povezujemo, u mozgu se stvara dopamin koji je u našem nervnom sistemu povezan sa centrima za nagrađivanje. Dakle, kada nešto otkrijemo, povežemo ili spoznamo, pa zatim osetimo mešavinu uživanja i euforije, za taj dobar osećaj odgovoran je dopamin. To objašnjava i činjenicu da anhedonija i osećaj besmisla, kao sijamski blizanaci, uvek idu zajedno.

Prihvatajući odgovornost za kreiranje životnog smisla preuzimamo i odgovornost za osećaj sopstvene sreće i uživanja. A kad smo srećni i kad uživamo u životu, na to možemo inspirisati i druge. Dobra stvar je to što ova formula funkcioniše, kako za duhovno orijentisane ljude, tako i za ateiste. Jedina je razlika to što će ovi prvi biti skloniji da poveruju da osećaj uzvišenosti i nagrađenosti dolazi od Univerzuma ili Boga, a ovi drugi da taj isti osećaj dolazi od dopamina. Kako god tumačili to ushićenje, motivisanost i osećaj svrhe, važno je negovati ga kao jednog od glavnih životnih prioriteta. Kreiranje smisla je ključ sreće i

ČETIRI SAVETA ZA ŽIVOT ISPUNJEN UŽITKOM

1. Raščistite svoju prošlost da biste mogli da vidite svetliju budućnost

Svoju prošlost možemo uporediti sa korenjem, a budućnost sa krošnjom drveta. Ako je korenje trulo, onda će i krošnja dati bolestan ili nikakav plod. Isto tako, ako prošlost vidimo kao niz neuspeha i razočarenja, odakle nam ideja da bi budućnost mogla biti drugačija? Ljudi koji pate od anhedonije često uopšte ne mogu da se prisete da im se u životu dogodilo išta lepo. S druge strane, ljudi koji uživaju u životu se lako prisećaju prijatnih iskustava i imaju sasvim drugačiju, smislenu i povezanu priču o svojoj prošlosti, što predstavlja kvalitetan koren za viziju svetle budućnosti.

Njihov lični mit, priča o životu, skrojena je tako da bolnim događajima i životnim teškoćama pridaje smisao koji im pomaže da nastave dalje. Dakle, ovde čak nije ni u pitanju to koliko ste u životu imali pozitivnih, a koliko negativnih iskustava, već kako na njih gledate. Naravno, način na koji gledate svoja iskustva veoma često dolazi od vaših roditelja, od načina na koji ste vaspitani i poruka koje su vam oni slali. I, mada promeniti poglede na svet često deluje kao jako teško ili čak nemoguće, ovo ipak nije slučaj. Nažalost, ovakvo menjanje sebe zahteva veliki trud i vreme, a neretko i pomoć sa strane, najčešće pomoć terapeuta.

2. “Moram” i “treba” zamenite sa “hoću” i “želim”

Bilo da je reč o razgovoru s drugima ili o unutrašnjem govoru, znajte da sebi rečima kao što su “moram” i “treba” stvarate teret prisile i očekivanja. Takvo izražavanje povećava strah od neuspeha: “Moram da obavim ovo, jer će inače…” ili “Treba da počnem ranije da ustajem, jer ću u suprotnom…” Kada nešto baš “morate” ili “treba da”, negde u pozadini uma automatski iskrsava pitanje – što ako ne uspem?

“Bilo to dobro ili loše, sve što radimo trenutno predstavlja naš najbolji izbor”, tvrdi američki psihijatar Vilijam Glaser. Ako počnete svoju trenutnu životnu situaciju da posmatrate kao skup svojih najboljih izbora, počećete sve češće da upotrebljavate reči “hoću” i “želim”. Ako imate naporan i dosadan posao, vi zapravo ne morate sutra da odete na svoje radno mesto. Možete da ostanete kući i dobijete otkaz. Međutim, ako vam se ustajanje i odlazak na posao ipak čini boljim izborom, znajte da je to zato što to izabirate (hoćete ili želite), a ne zato što to morate ili treba da. Vaš najbolji trenutni izbor, koliko god vam se lošim činio, je i dalje vaš.

Ovaj, temeljni stepen odgovornosti za svoje izbore je nužan za kreiranje sopstvene, smislene životne priče. Sasvim je jasno da u životu ne možemo uvek raditi stvari koje hoćemo i želimo, ali ukoliko uspemo da sebi objasnimo da su čak i stvari koje ne želimo svim srcem, ipak stvari koje sami biramo da uradimo, i da izbor uvek postoji, samo je druga opcija mnogo gora od one koja nam je mrska, ali je ipak odaberemo, biće nam mnogo, mnogo lakše. Važno je da upamtite da izbor uvek postoji, i da je situacija u kojoj ste vaš izbor.

3. Jedite namirnice koje podižu nivo dopamina

Dopamin je neurotransmiter koji je usko povezan sa osećajem životnog smisla, euforije i uživanja. Kako bi na dnevnom nivou počeli da se dobro osećate, počnite da jedete više namirnica koje podstiču sintezu dopamina. Dopamin se sintetizuje uz pomoć: aminokiseline tirozina, vitamina B9 i B12, kao i minerala magnezijuma. Tirozin možete da dobijete iz banana, avokada, svežeg kravljeg sira, kikirikija, badema, kao i bundevinih i suncokretovih semenki. Vitamina B9 ima u zelenom lisnatom povrću, braon pirinču, jajima i brokoliju. Vitamina B12 ima u mlečnim proizvodima i ribi, a magnezijuma u zelenom lisnatom povrću, soji, braon pirinču, orašastim plodovima i semenkama.

Kada jedete, ograničite sebi količine. Hedonizam je suprotnost anhedoniji, ali ne vodi ka sve većem uživanju, već ka otupljivanju čula. Gladan čovek, kada jede, uživa u hrani celim svojim telom. Naročito ako je ukusnom ručku ili večeri prethodila telesna aktivnost. Ne zaboravite da svaki put kada birate nezdravu hranu i sedenje pred televizorom (umesto zdrave hrane i vežbanja), birate život sa manje uživanja. Kratkotrajno uživanje jedenja čokolade i gledanja neke serije je samo varka koja, dugoročno gledano, vodi u čulno i emocionalno mrtvilo. Neka vaši izbori budu usmereni ka stvaranju i održavanju trajnog, dugoročnog uživanja.

 4. Doživite sinesteziju i osvestite povezanost sa svetom

Kada dodirujete, gledate, slušate, mirišete ili jedete, unesite se u svoja čula. Dopustite sinesteziju, ujedinjenje čula. Kada nešto probate ili dodirujete, zatvorite oči i pustite da vam ukus i dodir stvaraju oblike i boje. Kada slušate muziku, zamislite teksturu zvuka. Ako vam to ne ide tako lako, uključite maštu. Idite korak po korak, lagano. Ujedinjavanje čula podiže kvalitet uživanja.

Osim sinestetičke povezanosti čula, osetite i svoju povezanost sa svetom. Dok grickate bademe ili jedete bananu, zapitajte se kako je ta hrana nastala i kako je stigla do vas. Možda je upijala sunce iz dalekih egzotičnih krajeva i proputovala pola sveta da bi na kraju postala deo vašeg tela. Mi smo u stalnoj povezanosti sa celim svetom. Postoji jedna kineska poslovica koja kaže: “Ako otkineš struk trave, protrešćeš celi svemir.”

Ne zaboravite: osećaj izolacije i odvojenosti vodi u anhedoniju, a osećaj povezanosti i bliskosti vodi ka otvorenom, prepuštajućem životnom uživanju. Nemojte se plašiti povezivanja. Bilo da je to povezivanje sa svetom, sa drugima, sa nekim predmetom, kao što su umetnička dela, ili da je u pitanju muzika, možda neka vrsta hrane, bilo šta… Posmatrate li zrelo i odraslo, prosto je nemoguće da ne postoji baš ništa dobro na ovom svetu sa čime biste mogli da se povežete. Ukoliko imate problem sa povezivanjem krenite od malih stvari. Utopite se u nekoliko tonova muzike, ili u ukus omiljene hrane, u miris cveta ili parfema, u osmeh vašeg deteta… Nije tako teško kako se čini na prvi pogled.

Naučite sebe da uživate. To je verovatno najlakši način da pobegnete od besmisla. Ukoliko ne znate puno o tome počnite od malih stvari.

‍