Oprost je ključ prosperiteta i opstanka… ali i ono najvažnije srećnijeg života!

Ogorčeni  ljudi neprestano nose sa sobom komade zapaljenog žara koje su spremni baciti na one koji ih povrede. Međutim, nisu drugi ti koji se opeku, već oni sami, držeći u rukama taj gorući teret, izvor gneva, mržnje i malaksalosti. Svi znamo po neku ogorčenu osobu, ali postoji aspekt koji ponekad ostane neprimećen. Ova dimenzija, ovo duboko i autodestruktivno osećanje nije isključivo za one koji ignorišu oproštaj. Mnogo je dublji i prepun suprotstavljenih nijansi i dimenzija koje svako od nas, u datom trenutku, može da iskusi.

Nezadovoljstvo je osećaj koji se često ponavlja. Na primer, to dokazuju oni koje je porodica povredila, izdala ili napustila. Pate i oni koje je partner prevario. Ogorčenost je takođe onaj trajni osećaj koji klija kod onih koji su preživeli rat ili oružani sukob. To su situacije koje su razumljive, ali sa psihološkog stanovišta nisu zdrave.nOgorčenje karakteriše veoma štetan element: hroničnost. To je stanje muke koje se vremenom produžava i koje se  meša u sva područja nečijeg života. Raspoloženje se menja, gubi se poverenje u druge, menjaju se stavovi...

Nezadovoljni ljudi čuvaju sef jer njemu kriju težinu primljenog prekršaja, bol obmane, izdaje ili čak napuštanja. Njihov sef je oklopljen iz očiglednog razloga: ne žele da zaborave ni sekunde ono što se dogodilo. Tako su sve njihove emocionalne rane stisnute i osigurane, kao i sva tuga koja se pretvorila u bes, a zatim u mržnju.

Ali ovoj psihološkoj strukturi dodata je i poslednja komponenta: želja za osvetom. Ne nužno u strogom smislu ili u nasilnom smislu. U većini slučajeva stvarna želja je da se osobi koja ih je uvredila otplati istim novčićem, da iskusi istu patnju i pod istim uslovima. Znajući to, uobičajeno je da ogorčeni ljudi pokazuju sledeće karakteristike.

Ponekad opraštanje nije lako, znamo. Međutim, uvek se mora imati na umu da je opraštanje pre svega korak koji vam omogućava da zatvorite scenu i oporavite emocionalnu ravnotežu. Ogorčena osoba ne može oprostiti i iz tog razloga ona samo hrani svoju nezadovoljstvo, neprestano se sećajući težine nanešenog dela ili pretrpljene štete.

Stoga ulazi u začarani krug koji hrani i pojačava njihovu patnju. Studije poput one sprovedene na Univerzitetu u Pizi i objavljene u časopisu "Frontiers in Human Neuroscience" otkrivaju da nezadovoljstvo hranjenjem još više otvara emocionalnu ranu. Suprotno tome, čin opraštanja reguliše brojne neuronske strukture, promoviše smirenost, smanjuje stres i aktivira područja kao što je prefrontalni korteks (povezan sa rešavanjem problema).

"Ili si sa mnom ili protiv mene. Stvari su crne ili bele, ili mi pomažete ili me izdajete".

Takvi pristupi su tipični za jasno kognitivno izobličenje. To je kruti misaoni obrazac koji ogorčeni ljudi ni ne shvataju, tako su navikli da se graniče sa ekstremima, da biraju polarizovane položaje. Pritom uspostavljaju samo ogromne i gorke udaljenosti sa ljudima oko sebe.

Ponos je radni konj koji gazi, poravnava i transformiše sve na šta nagazite. Ova karakteristika navodi ogorčene ljude da uvek budu u defanzivi i zbog sitnice se osećaju povređeno. Nije lako živeti, razgovarati ili naći sporazum sa onima koji se uvek daju poneti s ponosom, sa onima koji uvek sve shvataju lično.

Svi imamo puno pravo da iskusimo negativna osećanja prema onima koji su nas povredili. Međutim, postoji jedan aspekt koji ne spada u psihološku normalnost: trajno održavanje tog besa, tog bolnog sećanja i traga koji ga prati, pretvarajući ga na kraju u hroničnu gorčinu.

Imamo moralnu dužnost da prihvatimo prošlost i krenemo napred. To ne znači zaborav, već jednostavno učenje korišćenja određenih psiholoških strategija za borbu sa ranama i omogućavanje novih mogućnosti. Oni koji za to nisu sposobni, oni koji ne mogu da pronađu izlaz da pobegnu od tolike ljutnje i gorčine, na kraju čine gorčinu svojim načinom života.

Mislite o tome…

Oprost je ključ prosperiteta i opstanka… ali i ono najvažnije srećnijeg života!